Beleške sa radionice sa radnicima i predstavnicima sindikata iz Srbije

Sindikalne borbe u Srbiji suočavaju se sa institucionalnim i ekonomskim preprekama koje direktno ugrožavaju ideju pravedne tranzicije i efektivne slobode udruživanja. Predstavnici sindikata izloženi su direktnoj represiji. Primeri 48 krivičnih prijava protiv jednog predstavnika i otpuštanja sindikalnih lidera pokazuju da je sloboda udruživanja samo nominalna. U takvoj poziciji, sindikat nema moć da vodi, organizuje i štiti radnike tokom procesa tranzicije, ostavljajući ih ranjivim.

Postoji sistemski jaz između zakonskih obaveza i implementacije. Menadžment tvrdi "neznanje" u vezi sa bezbednosnim problemima, jer supervizori ne prenose izveštaje. Ovo potvrđuje da su informacije i kontrola namerno uskraćeni od radnika i sindikata.

Problemi sa toksičnim isparenjima i nedostatkom filtera pokazuju da se standardi zaštite životne sredine ignorišu, a radnici sa godinama radnog staža snose najteži teret rizika, što je u direktnoj suprotnosti sa principom pravedne tranzicije.

Zloupotreba subvencija: Radnici su na ugovorima na određeno vreme samo za vreme trajanja državnih subvencija. Ovo potvrđuje da strani investitori koriste državu za kratkoročnu optimizaciju profita umesto dugoročne održive proizvodnje.

Nesprovođenje ugovora: Poslodavci primenjuju odredbe Zakona o radu i Kolektivnog ugovora koji im najviše odgovaraju. Osim toga, izbegavanje povećanja minimalne zarade plaćanjem bonusa za godišnjicu i smanjenjem bonusa za bolovanje dokazuje da kolektivni ugovori nisu efikasno izvršni, a poslodavci se ne pridržavaju zakona.

Međunarodna solidarnost: Uspešna koordinacija sa sindikatom iz Italije kako bi kupovina kompanija bila odgovorna dokazuje da su domaće snage nedovoljne i da je potreban globalni pokret da bi se moć prebacila sa brendova na sindikate.

Želja radnika da zadrže minimalne bonuse umesto da traže sistemska poboljšanja naglašava da kultura straha i ekonomske neizvesnosti prebacuje fokus sa sistemskih ekoloških i planskih zahteva na kratkoročni opstanak.

Sistematska represija, namerni jaz u komunikaciji u vezi sa bezbednošću i zdravljem na radu i rizicima po životnu sredinu, i moć globalnih brendova da zaobiđu kolektivne ugovore pokazuju da moć još nije prebačena na radnike. Pravedna tranzicija je nemoguća dok su osnovna radnička prava, pravo na organizovanje i izvršnost ugovora rutinski potkopani lokalnim menadžmentom i međunarodnim ekonomskim pritiskom.