Help

Participativni proces je niz participativnih aktivnosti (npr. prvo popunjavanje ankete, zatim davanje predloga, diskusija o njima na licem u lice ili virtuelnim sastancima, i na kraju određivanje prioriteta) sa ciljem definisanja i donošenja odluke o određenoj temi.

Primeri participativnih procesa su: proces izbora članova odbora (gde se kandidature prvo predstavljaju, zatim raspravljaju i na kraju se bira kandidatura), participativni budžeti (gde se predlozi prave, vrednuju ekonomski i glasaju sa raspoloživim novcem), proces strateškog planiranja, zajednička izrada propisa ili norme, dizajn urbanog prostora ili izrada plana javne politike.

1 - Radnička moć

Koristite ovaj prostor da biste razgovarali o temi 1

About this process

Tranzicija koju pokreće radnik počinje slobodom udruživanja i građanskog prostora

Bez slobode udruživanja i prava na protest i organizovanje, radnici će biti ostavljeni na prijemnoj ruci tranzicije. Zbog toga je sloboda udruživanja jedno od rešenja za klimatske promene. Grupe za radnička prava i sindikati se direktno angažuju sa radnicima i preduzimaju akcije za pravednu tranziciju kroz istraživanje, zagovaranje, podizanje svesti na radnom mestu, podršku radnicima u čišćenju nakon katastrofa i angažovanje sa zajednicama o klimi. Sindikati takođe pregovaraju sa poslodavcima o klimatskim pitanjima. Rad sindikata za pravednu tranziciju ugrožen je razbijanjem sindikata i represijom radničkih organizacija, ciljanjem radničkih lidera i jazom koji postoji između tehnokratskog donošenja odluka, efikasnih politika i praksi i direktnih iskustava radnika.

Da bi se omogućila tranzicija usmerena na radnike, radnici moraju biti u stanju da vode u planiranju klime i da se organizuju i pregovaraju kolektivno; sindikati moraju imati inkluzivno, nediskriminatorno i participativno mesto za stolom kada se donose odluke o klimatskoj tranziciji, a radnici moraju biti opremljeni znanjem, informacijama, veštinama i pristupom pravnoj podršci koja je potrebna da bude pokretačka snaga ka novim modelima proizvodnje.

Kolektivni ugovori moraju biti izvršni, a kompanije moraju odgovarati za kršenje ljudskih i radničkih prava, uključujući ekološku štetu prouzrokovanu njihovim poslovanjem. Radničke organizacije i njihove zajednice moraju biti u mogućnosti da ostvare svoje pravo na protest i neslaganje sa svim radničkim pravima i kršenjima ljudskih prava, kao odgovor na neposrednu opasnost i da pozovu svoje vlade na promene. Ipak, prečesto su modne kompanije imale koristi od državne represije nad aktivistima za zaštitu životne sredine i ljudska prava kako bi dalje eksploatisale radnike, zajednice i životnu sredinu. Brendovi vrše politički i ekonomski pritisak na međunarodnom i domaćem nivou kroz obećanje ulaganja i pretnju preseljenja. Iskustvo pokazuje da oni generalno koriste svoju moć da utiču na vlade da minimiziraju propise o radu i životnoj sredini. Moć mora biti prebačena sa brendova na sindikate, radničke organizacije i građane.